Ovo je moja priča.
Na početku je sve delovalo kao bajka. Bio je divan, pažljiv, romantičan, sa velikim gestovima koji su me ostavljali bez daha. Mislila sam da sam upoznala savršenu osobu, princa na belom konju. Deo mene je, doduše, bio sumnjičav, bilo mi je čudno što je sve tako idealno, ali sam tu sumnju pripisala svojoj anksioznosti i navici da previše analiziram. Prijateljice su mi govorile da se opustim i uživam. Danas, kad se osvrnem, volela bih da sam poslušala svoj instinkt, a ne njih.
Ne mogu da izdvojim tačan trenutak kada je nešto krenulo po zlu, više je to bio osećaj koji se polako uvlačio u mene. Počela sam da se osećam nedovoljno dobrom za njega. Kao da stalno moram da dokazujem da sam vredna da budem njegova devojka. Počela sam da krijem svoje mane, da se pretvaram, da budem “bolja verzija sebe”. Uhvatila bih sebe kako izmišljam sitnice da bih delovala zanimljivije. Kad bi me uhvatio u laži, osetila bih takav stid da bih danima razmišljala o tome. Bila sam ubeđena da sam ja problem.
Kada bih pokušala da razgovaram o svojim osećanjima, da mu objasnim da me čini nesigurnom, govorio bi mi da umišljam, da imam problem i da to nema nikakve veze s njim. Govorio bi da treba da se pozabavim sobom. Iako sam oduvek bila svesna svojih nesigurnosti, nikada se nisam osećala toliko loše kao tada.
U društvu je bio šarmantan, duhovit, omiljen. Ljudi su ga obožavali, a meni su čak i prijateljice govorile da ne razumeju zašto se tako osećam kad imam “takvog momka”. To me je dodatno zbunjivalo i činilo da sumnjam u sopstvenu percepciju.
Nikada ga nisam uhvatila u prevari, ali uvek je postojala doza flerta sa svima. Kao da mu je pažnja bila hrana. Obožavao je komplimente, tražio ih čak i od mene, otvoreno. Dugo sam mislila da je to znak samopouzdanja i želela da budem poput njega, sigurna, smirena, centar sveta. Ali on nije bio siguran. Bio je gladan divljenja.
Njegova raspoloženja su s vremenom postajala sve nestabilnija. Između perioda pažnje i idealizacije, dolazili bi dani hladnoće, prebacivanja i emocionalne distance.
Volela bih da mogu da napišem da sam ja ta koja je otišla, ali istina je da je on ostavio mene. Srušio mi je tlo pod nogama. Mesecima sam bila izgubljena, depresivna, bez energije. Tek kad sam slučajno naišla na tekst o narcisoidnim obrascima ponašanja, kao da sam otvorila oči. Sve je odjednom imalo smisla.
Danas, kad pogledam unazad, shvatam da sam celim bićem osećala da nešto nije u redu, samo nisam verovala sebi.
Zato ako bih morala da poručim nešto nekome ko se možda prepoznaje u ovome, rekla bih samo jedno:
Veruj svom instinktu. On zna pre nego što ti shvatiš.
i otvoreno podelimo lična iskustava sa narcisoidnim partnerima (prijateljima ili članovima porodice).