Imam jako loš odnos s roditeljima...

[Tijana]

Ne znam kako da ga popravim.. ponekad mislim da ni ne želim, ali da je kao važno..
osećam da me nikada nisu zaista razumeli ni prihvatili..
nisam bila problematično dete, samo povučeno, i mislim da ih je to nerviralo više nego brinulo..
tata je veći deo detinjstva proveo na "službenom putu", a onda sam se i ja godinama školovala u inostranstvu, pa smo propustili puno vremena..
sada su ostarili, i iako ne osećam nikakvu bliskost, volela bih da se osećam bolje u vezi s tim odnosom..

Ramišljam mnogo o tome kako drugi uspevaju da se ne obaziru na porodičnu prošlost ili imaju super odnose sa svojima?

 

[Kris34]

Ja mislim da kao prvo NE MORAMO da imamo dobar odnos. Taj pritisak da moramo da budemo dobri samo pogoršava situaciju.

 

[Sara Šaša Selfnest]

Ne mogu znati ceo kontekst tvog odnosa s roditeljima, i zato ne bih mogla da dajem savet jer svaki odnos ima svoju priču.
Zaustavila bih se na nečemu što si napisala, što mi je snažno odjeknulo: „kao da je važno da ga popravim.“
Zanima me zašto je to važno?
Za koga bi bilo važno da se taj odnos popravi, za tebe danas, za njih, ili možda za onu devojčicu koja je nekad čekala da bude viđena i prihvaćena?

Kažeš da si bila povučeno dete.
Ponekad povučenost nije samo osobina već strategija, način da se ostane prihvaćen. Da se bude “lako dete”, ono koje ne traži mnogo, jer takvu decu je lakše voleti i lakše o njima brinuti. Ali s vremenom, to “ne traženje” preraste u naviku da ne zauzimamo prostor. I zato danas, kad pomisliš da želiš da “popraviš odnos”, možda u stvari pokušavaš da zalečiš stari osećaj onaj da nisi bila zaista primećena.

Čujem tvoju potrebu da se osećaš bolje u vezi s tim odnosom. Ali to “bolje” nema veze sa njima, to je tvoj osecaj, osecaj unutar tebe.

A što se drugih tiče… svako ima svoju priču, svoj put i svoje rane. Tvoje pitanje i tvoja želja već govore o tome da si spremna da pronađeš svoj način da budeš u miru, sa onim što jeste, i sa sobom u tome.