Usamljenost i ja
Usamljenost nije isto što i samoća. Samoća je naš izbor – vreme koje provodimo sami i koje nam prija. Usamljenost, s druge strane, ne biramo. To je osećaj koji zahvata celo biće – kada ste sa drugima, a ipak se osećate samima. Kao da ste u kući bez vrata, prozora i vazduha – gušite se, a niko vas ne vidi i ne čuje.Usamljenost se često oglašava kroz telo pre nego kroz misli. Napetost u ramenima, stezanje u grudima ili osećaj težine u stomaku su signali koje telo šalje da mu treba pažnja i kontakt. Ako joj pristupimo s nežnošću, usamljenost može postati prostor da bolje upoznamo sebe i ono što nam zaista prija.
Kako nastaje usamljenost?
Mnogi od nas odrasli su u porodicama gde nisu dobili ono što detetu prirodno pripada – toplinu, razumevanje, osećaj da su viđeni. Roditelji su možda bili prisutni fizički, ali nedosledni ili nedostupni za detetove potrebe, nekad i povređujući svojim ponašanjem.U takvom domu dete ne zadovolji osnovnu potrebu, a to je potreba za pripadnošću. Dete onda nauči da se povuče, da ćuti i ugasi deo sebe. Ostaje prazno i usamljeno, a ta usamljenost često o(p)staje i u odraslom dobu.
Danas, tempo života i tehnologija dodatno jačaju osećaj izolovanosti. Stalno smo dostupni, povezani, ali površno. Skrolujemo, lajkujemo, odgovaramo, a usamljenost raste. Savremeni individualizam nas uči da “moramo sami“ – ali, čovek ne može sam. Zajedno smo, a ipak sami – to je slika današnjice.
Kako prepoznati usamljenost?
Šta možete uraditi kada vas preplavi usamljenost?
Prvi korak je priznati da ne možete sami. Negujte male trenutke povezanosti – razgovor sa prijateljem, šetnja, razgovor, kupka, šolja čaja, kreativna aktivnost (crtanje, pisanje, igranje), zagrljaj, psihoterapija, knjiga ili fizička aktivnost. Sitnice hrane osećaj pripadanja.Možete praktikovati i neke male rituale kada se pojavi usamljenost:
• Udahnite – tri duboka daha
• Pišite pismo svom unutrašnjem detetu
• Zapišite osećanja – papir može biti svedok vašeg unutrašnjeg sveta
• Postavite sebi pitanje: “Kako danas mogu da budem uz sebe?“
• Podsetite se da niste krivi – usamljenost ne umanjuje vašu vrednost
• Odlažite telefon makar na sat vremena
Umesto zaključka
I sama sam iskusila usamljenost – kada su ljudi bili oko mene, često mi je nešto nedostajalo. Pitala sam se šta to nedostaje.Geštalt, psihoterapijski prvac koji sam završila, naučio me je da ne moram biti sama u svojoj usamljenosti, da je usamljenost signal, poruka mog unutrašnjeg sveta za pravim susretom – najpre sa sobom, pa onda sa drugima.
Kontakt je bio moj kanap spasa. I sada je.
Usamljenost je znak da ti treba ono što čoveka čini čovekom: kontakt, zajednica, pripadnost. Kontakt ne znači uvek biti okružen ljudima. Često i jedan iskren razgovor, zagrljaj ili pismo prijatelju može probuditi osećaj pripadnosti.
Kontakt nas može i “ubiti“ i “(iz)lečiti“. Kada ga nema, osećamo se usamljeni, kada je prisutan i hranljiv, donosi promenu. Kontakt nije samo razmena reči – to je susret u kojem se osećamo viđeno i prepoznato za ono što jesmo: celoviti, istiniti, bez maski.
Na kraju dana, kada ostanemo sami u četiri zida, svi vapimo za istim – da pripadamo, sebi i drugima.
Baš kao što je Martin Buber rekao: „Nema Ja bez Ti.“
Tekst napisala Lidija Kocić, Psiholog i geštalt psihoterapeut, član Saveza terapeuta Srbije, psihoterapeut na Selfnest platformi
