Nedostaje mi život pre bebe 🫣 da li je to normalno??

[eva braun]

Volim ga. Stvarno je predivan. Ali ponekad poželim da... jbg.. teško mi je da izgovorim.. ali sam uspela da sebi priznam da mi nedostaje moj stari život, i sad se osećam još gore, još krivlje, svaki put kad ga pogledam.. njegove okice lepe i taj miriiiiis glave, čine da se osećam kao grooooozna majka (i ovo mi je neverovatno i zvuči zbunjujuće i ja se uopšte s tom ulogom neidentifikujem.. odvratno, zar ne?)

zato sam došla ovde, volela bih da mi neko stručan kaže da nisam užasna osoba ili da ako jesam, da me šalje na lečenje, ja ne mogu više vako, kuva mi u stomaku, plače mi se stalno, pa zbog njega nabacim osmeh, pa se osećam ko prevarant i tako od jutre do mraka, pa onda ne spavam i ako on spava i pravim se da je sve ok, jer sam navikla druge da sam takva, kao ništa mi ne treba, pa sam mislila da ću tako i majčinstvo kad ono...

 

[Sara Šaša Selfnest]

Nisi grozna majka. Samo si umorna, preplavljena i iskrena.

Majčinstvo ume da bude i prelepo i razarajuće teško u isto vreme. I niko nas zapravo ne pripremi na taj paradoks. Od žene se očekuje da bude zahvalna i srećna, dok se u isto vreme nosi sa neprospavanim noćima, bolnim telom, hormonskim talasima i potpunim gubitkom sebe.

To što ti nedostaje tvoj stari život ne znači da ne voliš svoje dete. To samo znači da pamtiš ko si bila i da ti je potreban deo tog identiteta da bi ostala stabilna i cela.
Uz ljubav mogu da postoje i tuga, i bes, i nostalgija za starim životom i sve to staje u jedno biće, u tebe.

Ako osećaš da ti je previše, da nemaš gde s tim mislima, potraži podršku. Razgovaraj sa partnerom, sa svojim roditeljima, sa prijateljicama, drugim mamama, sa psihoterapeutom.

I ovo što pišeš ovde je način da podeliš svoja osecanja, i pronađeš razumevanje i podršku. Bravo za ovaj korak